Društveno neprihvatljivo – rizično – ponašanje je ponašanje koje je na neki način ugrožavajuće za samog pojedinca, osobe iz njegovog okruženja i/ili imovinu. Predstavlja namerno nanošenje povreda drugima ili samom sebi. Neki od sinonima za rizično ponašanje su: antisocijalno, devijantno, delinkventno ponašanje, poremećaj ponašanja, vaspitna zapuštenost. Ova raznolikost termina upućuje na to da se radi o složenoj pojavi koja se može ispoljavati na mnogo načina.
Kada su u pitanju deca i mladi, korene takvog ponašanja nalazimo u biopsihosocijalnom modelu. Posmatraju se faktori kao što su: porodična istorija, crte ličnosti, vaspitanje, obrazovanje, vršnjačka grupa, kultura i/ili subkultura, izloženost medijima, šira društvena zajednica u kojoj dete raste. Mladi su posebno podložni društvenim uticajima.
Različita iskustva kojima deca tokom odrastanja budu izložena, kao i izostanak adekvatne reakcije i podrške, mogu ih učiniti osobama rizičnog životnog stila koji pogoduje nastanku poremećaja ponašanja. Prepoznajemo ih po tome što se ne uključuju u prosocijalne aktivnosti, izbegavaju obaveze, skloni su lenjosti, konzumiranju psihoaktivnih supstanci, promiskuitetu, destruktivnosti, laganju, prkosnom ponašanju, skitnji, krađi.
Budući da je adolescencija period kada deca na putu da odrastu traže sebe, radoznalost i eksperimentisanje su očekivana, razvojna pojava. Međutim, ako dete nema usvojene granice i izgrađene vrednosti, ukoliko izostane reakcija porodice i društva, takvo ponašanje će postati navika, učvrstiće se, prerašće u ozbiljno kršenje normi i izazivaće nepovoljne posledice.
Rizična ponašanja se dele na eksternalizivana (ispoljavaju se kroz vidljiva ponašanja) i internalizovana (odvijaju se unutar osobe, na nivou misli i emocija i nisu lako uočljiva spolja).
U daljem tekstu, sledi pregled eksternalizovanih ponašanja na koja treba posebno obratiti pažnju, te potražiti pomoć stručnog lica u rešavanju problema. To je najbolje učiniti čim se jave naznake takvog ponašanja, što je često i pre same adolescencije.
Agresivno ponašanje
Agresivno ponašanje najčešće je izazvano besom koji proizilazi iz nesporazuma i/ili pogrešnog uvida u međuljudske odnose. Uključuje i bihejvioralnu (ponašajnu), i kognitivnu (saznajnu) i emocionalnu komponentu, pa je to veoma stabilna crta ličnosti – agresivna deca često postaju agresivni odrasli.
Već kod male dece, agresivnost se javlja u cilju odbrane ili borbe za nešto (otimanje oko igračaka). Za adolescente su karakteristični ljutnja, vikanje, bacanje stvari, izlivi besa, psovanje, vređanje, grubost, pretnje usmerene ka roditeljima, autoritetima ili vršnjacima. Konflikti među vršnjacima su svakodnevna pojava. Svoju odgovornost za takvo ponašanje uglavnom negiraju. Česta rečenica koja se u praksi čuje kao opravdanje je ,,samo sam se malo šalio’’, ,,malo sam ga/je udario/udarila’’ ili ,,on/ona je mene prvi psovao/zadirkivao/zakačio u prolazu’’. Skloni su pasivno-agresivnom ponašanju – zaboravljaju, odlažu, odugovlače ono što treba da urade, prave se da ne čuju, u cilju izbegavanja odgovornosti, kao i nerviranja najčešće roditelja ili nastavnika. Problem nastaje ako se ovakav način reagovanja nastavi i dete ne nauči veštine komunikacije i rešavanja sukoba bez primene (aktivne ili pasivne) sile.
Kada se agresija javlja nevezano za osećanje besa, ljutnje, straha, radi se o takozvanoj predatorskoj agresiji čiji je cilj neka lična dobit, i uglavnom ukazuje na antisocijalne crte ličnosti.
Laganje
Kod dece predškolskog uzrasta, laži proističu iz toga što još uvek nisu razvijene sposobnosti razlikovanja fantazije i mašte od realnosti. To su bezopasne laži koje se prevazilaze sa urednim sazrevanjem.
Adolescenti, s druge strane, često lažu svesno, namerno i sa određenim ciljem – da bi izbegli kaznu, da bi bili što bolje prihvaćeni, da bi nešto dobili, da bi skrenuli pažnju na sebe. Često daju socijalno prihvatljive odgovore da bi, na primer, izbegli raspravu sa roditeljima i da ne bi rušili sliku o sebi. Tako laži, ako ih zanemarujemo, postaju navika. Takođe, one mogu biti naučene i po modelu ponašanja roditelja – kada roditelj detetu koje ne želi da ide u školu zbog kontrolnog da opravdanje, on mu šalje poruku da je u redu lagati.
Na laži koje nisu svakodnevna pojava ne treba reagovati burno i prestrogo jer ih deca, kod koje inače laganje nije navika i karakterna crta, doživljavaju kao teret, grize ih savest i osećaju olakšanje kada dobiju priliku da isprave grešku. Problem nastaje kada laganje preraste u hroničnu pojavu.
Prkosno ponašanje
Kada adolescent odnos roditelja prema njemu doživljava kao vršenje pritiska i ako uvidi da ga roditelji i dalje posmatraju kao dete u koje nemaju poverenja da je sposobno da donosi ispravne odluke i izbore, javlja se suprotstavljanje. Što roditelji više budu nastojali da kontrolišu i proveravaju, javljaće se veći otpor, pobuna i prkošenje.
Neki od oblika prkosnog ponašanja su: kontinuirani sukobi sa odraslima (roditeljima, nastavnicima) i doživljavanje odraslih kao neprijatelja; nekontrolisano vikanje i plakanje; odbijanje izvršavanja obaveza; teranje inata; namerno provociranje i ispitivanje mogućnosti prelaženja dozvoljenih granica.
Da bi komunikacija između dece i odraslih bila što adekvatnija, od najranijeg uzrasta treba raditi na razumevanju, predvidljivosti, doslednosti, postavljanju i primeni jasnih principa. Tako dete uči pravila, i uviđa moguće posledice kršenja istih. Umesto neprijateljskog odnosa i slike dve strane koje su u sukobu, odnosno odnosa nadređenosti i podređenosti, roditelj gradi sliku ličnog autoriteta koji se temelji na određenim granicama, ali i na bliskosti i poverenju.
Bežanje iz škole i školski neuspeh
U periodu adolescencije, dolazi i do prvih neopravdanih izostanaka. Bežanje iz škole može biti manifestacija bežanja od odgovornosti, straha od neuspeha, prevelikih očekivanja od strane roditelja i straha od kazne zbog neispunjavanja istih, neizgrađenih mehanizama suočavanja sa problemima i nošenja sa sopstvenim greškama. Takođe, može biti i posledica niskog samopouzdanja i povišene anksioznosti, pa tako beže i ona deca koja su se spremila za odgovaranje, ali ne veruju u sebe.
Potrebno je voditi računa o tome kako dete doživljava određenu stresnu situaciju (na primer, razvod roditelja) i koliko to demotivišuće utiče na njega. Još jedan od razloga može biti i dosada. Pokazatelj dosade je bežanje iz škole i onda kada nema ispitivanja i kontrolnih jer obrazovanje ne posmatraju kao vrednost, na šta posebno treba obratiti pažnju.
Sve navedeno vodi ka lošim ocenama i ograničavanju perspektive za zanimanja u odraslom dobu. Tako i sami razvijaju negativnu sliku o sebi pa pribegavaju dokazivanju na neprihvatljiv način. Često se jedni drugima hvale lošim ocenama jer to doživljavaju kao bunt prema odraslima i obavezama koje nameće društvo.
Potrebno je pomoći adolescentu da shvati da takvim kratkoročnim rešenjem sebi stvara dugoročnu štetu. Radne navike i veštine organizacije treba razvijati od najranijeg uzrasta (na primer, kroz obavljanje kućnih poslova u skladu sa uzrastom). Roditelji moraju imati realna očekivanja od svoje dece i poštovati njihove intelektualne kapacitete. Poželjno je da budu uključeni i pomognu detetu oko metoda i tehnika učenja, plana rada. Nezainteresovanost za dete i njegove školske obaveze nije poželjna jer je detetu potrebna struktura i usmeravanje.
Bežanje od kuće i skitnja
Bežanje od kuće se odnosi na svako duže udaljavanje od kuće bez znanja roditelja. Javlja se kao posledica želje za osamostaljivanjem – da bi živeli sa prijateljima ili partnerom. Bežanju često prethode osećanje neshvaćenosti, doživljaj vršenja pritiska od strane roditelja, loša porodična atmosfera. Žele da kazne roditelje i izazovu osećaj krivice, ali to može biti i poziv u pomoć.
Bežanju i skitnji podložniji su mladi čije emocije su još uvek prilično nestabilne, kao i oni koji su vaspitno zapušteni, imaju izraženu impulsivnost i sl. Tim činom oni roditeljima šalju neke od sledećih poruka: ,,bežim zbog preteranih zabrana, kontrole, nepoverenja’’; ,,bežim zbog straha od kazne za loše ocene i ponašanje’’; ,,bežim jer mi se ne sviđaju naši porodični odnosi’’; ,,bežim tamo gde osećam da me više vole’’; ,,bežim jer imam lične probleme sa kojima ne umem da se izborim, a ni vi ne možete da mi pomognete (ljubavni problemi, loše društvo, odbačenost)’’.
Davanje mogućnosti adolescentu da iskaže svoje mišljenje, kao i uvažavanje tog mišljenja iako vam možda ne deluje relevantno, doprinosi tome da se gradi odnos međusobnog poverenja i poštovanja adolescenta kao autentične ličnosti.
Eksperimentisanje sa psihoaktivnim supstancama (PAS)
Starosna granica prvog kontakta sa PAS kod značajnog broja mladih je sve niža. Prvi kontakt sa alkoholom deca najčešće imaju u porodici, kada pivo, vino ili rakiju probaju na nagovor roditelja i rodbine.
Uzroke ove pojave nalazimo u:
- toleranciji društva prema pušenju, alkoholu i sve češće marihuani (sve popularniji među mladima su nargila barovi);
- transgeneracijskom prenosu i učenju po modelu;
- pritisku vršnjaka i težnji da se ne izdvajaju iz društva;
- radoznalosti, znatiželji, prevazilaženju dosade jer nemaju prosocijalne hobije i interesovanja;
- bežanju od problema;
- prevazilaženju psihičke napetosti, anksioznosti, stidljivosti, želji za opuštanjem i popravljanjem raspoloženja.
Praksa pokazuje da adolescenti konzumiranje cigareta često vide kao odraz zrelosti, odraslosti, nezavisnosti. Kada je u pitanju alkohol, izražena pojava među mladima je da piju da bi se napili. Sve zastupljenija je i politoksikomanija, odnosno istovremeno kombinovanje više različitih PAS. Široko je zastupljeno neznanje da je delovanje PAS na nervni sistem i ponašanje nepredvidivo i da se od eksperimentalne upotrebe lako postaje konzument i zavisnik.
Uticaj roditelja i edukacija su ključna tačka na mlađem uzrastu, kada su odnosi još uvek neopterećeni turbulencijama. Kasnije, u adolescenciji, mnogo značajniji je uticaj vršnjaka i same dostupnosti PAS pa je važno da dete u adolescenciju uđe naoružano znanjem i samopouzdanjem.
Rizično seksualno ponašanje
Kako se u adolescenciji formira seksualni identitet, mladi i eksperimentisanjem kroz seksualne odnose žele da pokažu svoju zrelost i autonomiju. Međutim, fizičku zrelost prati psihosocijalna nezrelost. Period adolescencije obeležen je nedostatkom znanja i iskustva za donošenje odgovornih odluka što se može ispoljiti i u ovom segmentu ako dete nije upoznato sa rizicima.
Rizična seksualna ponašanja dovode do maloletničkih trudnoća, širenja polno prenosivih bolesti i seksualne viktimizacije. Iako porodica i škola nastoje da promovišu zdravo i odgovorno ponašanje (ili bi barem trebalo), vršnjaci i mediji šalju poruke koje požuruju seksualnu aktivnost.
Česta pojava je učestalo menjanje seksualnih partnera. Sklonost ka takvom ponašanju može biti način traženja objekta ljubavi jer imaju doživljaj uskraćivanja ljubavi i povezanosti od strane roditelja. Motivi mogu da budu i pridobijanja pažnje i prividnog jačanja samopouzdanja (na pogrešan način).
Posle ovakvih iskustava, osećaju se prazno, povređeno, razočarano. To dalje produbljuje emocionalnu glad pa nalaze novog partnera u nadi da će on zadovoljiti njihove emotivne potrebe i emocionalnu glad, što je uglavnom začarani krug.
Krađe
Istraživanja pokazuju da se kod dece koja su sklona krađi, još u predškolskom periodu uočavaju problemi u funkcionisanju sa grupom vršnjaka, slaba kontrola nagona, nizak prag tolerancije na frustraciju, potpuna povučenost ili hiperaktivnost i agresivnost. Krađe napreduju od uzimanja novca iz kuće da bi dete kupilo slatkiše, preko krađa u školi i prodavnicama, pa do krađa automobila i imovine velike vrednosti.
Kada kradu deca iz porodica koje nemaju finansijskih poteškoća, to je uglavnom način da kazne roditelje, istaknu se i budu prihvaćeni u društvu koje podržava takvo ponašanje, ili da prevaziđu dosadu i dožive uzbuđenje. Ponekad kradu i deca čiji se roditelji razvode kako bi skrenuli pažnju na sebe. Međutim u takvim i sličnim stresnim situacijama, to može biti i kompenzacija za unutrašnji, emotivni nedostatak – oni zapravo kradu malo ljubavi i pažnje.
Kod neke dece, krađa je čin uzimanja nečega što smatraju da treba da imaju i da im pripada, a nemaju jer roditelji ne pridaju važnost tome ili nisu u situaciji da priušte. Tako su, na primer, u školama česte krađe telefona, patika, šminke.
Na prve krađe treba odmah reagovati, kako to ne bi bilo ponašanje koje postaje navika i teško se iskorenjuje u kasnijem periodu. Međutim, dešava se da roditelji dete nazovu lopovom, strogo ga kazne, a ono prihvati sliku o sebi kao lošoj i nepopravljivoj osobi. Roditelji bi trebalo da se potrude da otkriju šta muči dete, da mu pomognu, ukažu poverenje, posvete mu više vremena i pažnje. Ukoliko krađe postanu učestala pojava, trebalo bi da se obrate i za stručnu pomoć.
Maloletnička delinkvencija
Ovaj pojam obuhvata različite oblike asocijalnog, antisocijalnog, socio-patološkog i kriminogenog ponašanja. U širem smislu predstavlja kršenje društvenih i moralnih, a u užem smislu kršenje pravnih normi. Javlja se kao posledica narušenih porodičnih odnosa i čestih konflikata, izostajanja discipline još od najranijeg uzrasta, predispozicija ličnosti, školskog neuspeha, nepovoljne društvene sredine i kulture, neadekvatne socijalizacije.
Delinkvencija obuhvata i neke od prethodno navedenih oblika ponašanja koji se učestalo ponavljaju – odbijanje prihvatanja i kršenje pravila u kući, školi, zajednici; krađe; učestvovanje u tučama, okrutnost, nasilje prema ljudima i životinjama; vandalizam i huliganizam; česti ukori i disciplinski postupci u školi; laži i manipulacije; razvijanje zavisnosti od psihoaktivnh supstanci; impulsivnost i ,,zavisnost od adrenalina’’; izostanak empatije i griže savesti.
Kada potražiti pomoć?
Uglavnom većina dece tokom odrastanja ispolji neki od oblika ponašanja koje krši norme. Međutim, ukoliko izostane adekvatna reakcija (što predstavlja potkrepljenje za ovakvo ponašanje) ili ako se i nakon reakcije nastavi po starom, neophodno je potražiti pomoć stručnjaka. U radu sa adolescentima, potrebno je imati sistemski pristup. To znači da je, radi optimalnih rezultata, potrebno uključivanje porodice (ili određenih članova) kao sistema u kom je problem nastao.
msr Anđela Zlatković
KBT savetnik
Leave a Reply