Koliko smo samo puta čuli: „Nemoj da plačeš! Budi jak!“
Suze nam pokazuju da smo u kontaktu sa sopstvenim emocijama i da sebi dozvoljavamo da ih izrazimo. One su način da rasteretimo dušu ali i prirodan poziv za podršku i bliskost. Kada plačemo, ne izbacujemo samo suze – izbacujemo i nakupljeni stres. Telo tada aktivira parasimpatički nervni sistem, deo našeg organizma zadužen za smirenje i oporavak. To znači da plakanje usporava rad srca, snižava krvni pritisak i pomaže da disanje postane dublje i ritmičnije.
Upravo zato se mnogi nakon plakanja osećaju „lakše“, kao da im je pao teret sa ramena. Suze su, zapravo, prirodan način da telo pronađe unutrašnju ravnotežu. Dok plačemo, telo oslobađa oksitocin i endorfin, hormone povezane sa osećanjem sigurnosti, bliskosti i olakšanja. Oni deluju poput prirodnih analgetika: ublažavaju fizički i emocionalni bol, podižu raspoloženje, vraćaju nervni sistem u balans.
Plakanje nije samo individualno iskustvo – ono nas povezuje sa drugima. Kada plačemo pred nekim, mi nesvesno šaljemo signal: „potreban/potrebna si mi“. To otvara prostor za utehu, razumevanje i produbljivanje odnosa. Mnogi osećaju nelagodu kada zaplaču pred drugima, ali istina je: plač u nečijem prisustvu znači da toj osobi verujemo. Ako neko plače pred nama, to je prilika da pokažemo toplinu, nežnost i razumevanje. Suze nisu nešto što treba skrivati, već trenutak u kom se ljudskost deli.
Plakanje je prirodan proces. Plakanje je lekovito. Plakanje nas povezuje i čini ljudima.
Mina Trbović
Psiholog, supervizirani sistemski porodični psihoterapeut
Leave a Reply