Anksioznost je osećanje s kojim se većina ljudi povremeno susreće. Očekivano je osećati se anksiozno u određenoj meri, na primer, prilikom odlaska na razgovor za posao, na ispit, na lekarski pregled, kada se nađemo pred donošenjem važnih životnih odluka, i slično. Kada anksioznost i njeni simptomi postanu perzistentni i ometaju svakodnevno funkcionisanje, govorimo o anksioznim poremećajima, koji su i najčešći problem mentalnog zdravlja, kako kod odraslih, tako i kod dece i adolescenata. Brojna aktuelna istraživanja potvrđuju hipotezu da anksiozni poremećaji mogu proisteći i iz promena koje se dešavaju na nivou fizičkog zdravlja, konkretno na nivou hormona.
S druge strane, tu su i relevantna istraživanja koja govore u prilog tome da je ova veza, zapravo, obrnuta – da stalan stres i povišena anksioznost mogu dovesti do hormonskog disbalansa. U tom slučaju, najispravnije je svaku anksioznost posmatrati zasebno, pa ispitati šta je čemu prethodilo. Ako se, recimo, panični napadi javljaju isključivo u okviru PMS-a ili se osoba prvi put sa povišenom anksioznošću susretne tokom trudnoće, nakon trudnoće ili u menopauzi, može se uzeti u obzir da je hormonski disbalans okidač.
Takođe, bitno je napomenuti da postoje i oni čiji je hormonski status u potpunosti uredan, a suočavaju se sa nekim od anksioznih poremećaja. Stoga ne možemo biti isključivi kada govorimo o uzrocima anksioznosti – oni mogu biti raznoliki i zahtevaju sistematičan pristup.
U daljem tekstu objasnićemo kako određeni hormoni mogu uticati na pojavu ili intenziviranje simptoma anksioznosti.
Ženski polni hormoni – estrogen i progesteron
Estrogen je hormon koji se dominantno luči tokom prve dve nedelje menstrualnog ciklusa – od početka menstruacije do ovulacije. Kada je nivo estrogena u okviru referentnih vrednosti, on deluje stimulativno i na lučenje serotonina – hormona sreće, što se pozitivno odražava na sveukupno raspoloženje, te na uspešno nošenje sa stresom. Kada su vrednosti estrogena niske, izostaje i lučenje serotonina u dovoljnoj meri. S druge strane, progesteron, koji zauzima primarnu ulogu nakon ovulacije, deluje suprotno. On stimuliše amigdalu, deo mozga zaslužan za aktiviranje ,,bori se ili beži“ odgovora, što može dovesti do povišene anksioznosti, napetosti, pojačane razdražljivosti, neraspoloženja, pa i depresivnog stanja.
Testosteron
Testosteron direktno povezujemo sa muškarcima, međutim, on postoji i kod žena, a propisane referentne vrednosti se razlikuju u zavisnosti od pola. Istraživanja su pokazala da je nizak nivo testosterona često u vezi sa socijalnom anksioznošću. Ovaj hormon smatra se zaslužnim za stimulaciju regije mozga koja nam omogućava da prepoznajemo tuđe emocije, te da na adekvatan način odgovaramo na njih. Kada je nivo testosterona nizak, i naše socijalne veštine mogu biti deficitarne. Takođe, niske vrednosti ovog hormona mogu biti u vezi i sa pojačanom razdražljivošću i iritabilnošću, problemima s koncentracijom i pamćenjem, nesanicom, depresivnošću. Kod muškaraca je u direktnoj vezi sa sniženim libidom i gubitkom mišićne mase, što se može značajno odraziti na raspoloženje.
Hormoni štitne žlezde
Ova grupa hormona (TSH, T3, T4), odnosno ,,iskakanje“ nekog od njih iz okvira referentnih vrednosti, dokazano je u direktnoj vezi s povišenom anksioznošću, paničnim napadima i depresijom. Zapravo, pokazalo se da su kod osoba kod kojih postoji hipertireoza zastupljeniji anksiozni poremećaji, dok su kod osoba kod kojih postoji hipotireoza prisutnija depresivna stanja. Ovi problemi mentalnog zdravlja mogu proisticati i iz pojačane iritabilnosti, hroničnog umora, neredovnog menstrualnog ciklusa, problema s kilažom, što sve može biti u vezi sa neregularnom funkcijom štitne žlezde.
Hormoni stresa – adrenalin i kortizol
Ovo su hormoni koji će se pojačano lučiti u našem telu kada se nađemo u realnoj opasnosti ili kada neku situaciju shvatimo kao opasnu, a aktiviraju se da bi nas pripremili da se suočimo sa tim. Oni poboljšavaju našu percepciju, reflekse, snagu. Kada određene situacije tumačimo kao potencijalno opasne, a realni rizici ne postoje ili su mnogo manji nego što ih mi doživljavamo – govorimo o anksioznosti. Ovi hormoni su i tada prisutni, a ako su briga, stres i strahovi konstantni, čak i u većoj količini i duže vreme nego kada bismo se našli u pravoj opasnosti, dovode do poremećaja sna, stalne mišićne napetosti, tahikardije, nepravilnog disanja. Sami po sebi, i kada su trenutno povišeni, ovi hormoni ne izazivaju veće posledice. Međutim, posmatrano na duže staze, ako su njihove vrednosti konstantno povišene, oni mogu uticati na metabolizam drugih hormona, te tako izazvati hormonsku neravnotežu u organizmu. U tom slučaju bi se moglo reći da su stres i anksioznost zaslužni za nastajanje hormonskog disbalansa.
Povišeni kortizol u određenoj meri blokira produkciju testosterona. Pošto testosteron, pored ostalog, učestvuje i u kontroli izlučivanja kortizola – kada je on snižen, povećava se šansa da će kortizol prelaziti referentne vrednosti.
Povišeni kortizol takođe utiče na povećanje nivoa šećera u krvi. To zahteva i veću količinu insulina koji se bori da poništi taj efekat i nivo glukoze dovede u normalu, što dugoročno gledano prekomerno ,,umara“ pankreas te može voditi ka insulinskoj rezistenciji i dalje ka dijabetesu tipa 2. Visok nivo šećera u krvi nakon kog sledi i nagli pad, često je praćen povišenom anksioznošću i paničnim napadima.
Postoje relevantni dokazi da hronično stanje stresa, te povišeni kortizol koji ga prati, negativno utiču i na rad štitne žlezde, odnosno na produkciju tiroidnih hormona.
Međusobna povezanost hormona
Naš endokrini sistem, zapravo, predstavlja jednu celinu, začarani krug. Gotovo svi hormoni su međusobno povezani i utiču jedni na druge, igrajući važnu ulogu i u emocionalnom stanju svake osobe. Pomeranje iz okvira referentnih vrednosti jednog hormona uglavnom će izazvati lančanu reakciju i odraziti se na promene u lučenju jednog ili nekoliko drugih. Budući da se anksioznost aktivira uvek kada smo u nekom disbalansu, disharmoniji kako bi nas upozorila da nešto treba da preduzmemo po tom pitanju, očekivano je da se aktivira ili pojača i kada naši hormoni nisu u ravnoteži.
Kako pristupiti?
Da li sve prethodno navedeno znači da bi hormonska terapija bila adekvatna za tretiranje anksioznosti? Zavisi od problema. Kod problema sa štitnom žlezdom, hormonska terapija je svakako neophodna i verovatno da bi se pozitivno odrazila na to kako se osoba oseća. Isto je i u slučajevima kada, recimo, disbalans polnih hormona sa sobom nosi i druge brojne probleme koje hormonska terapija može da reguliše (na primer, izostajanje menstruacije i ovulacije).
Međutim, anksioznost je stanje koje se najuspešnije prevazilazi uz pomoć psihoterapije (pre svega kognitivno-bihejvioralnog pravca), kroz koju osoba ovladava i tehnikama za uspešno nošenje sa stresom. Kako biste pomogli svojim hormonima da budu što ,,mirniji’’ i ostanu u ravnoteži svakako je preporuka da spavate dovoljno, vodite računa o svojoj ishrani, budete fizički aktivni, meditirate. Sa svojim lekarom se možete konsultovati i o eventualnom suplementiranju kompleksa vitamina B, vitamina D, magnezijuma, cinka i sličnih suplemenata koji pomažu u održavanju hormonskog balansa.
Msr Anđela Zlatković
spec. pedagog i KBT savetnik
Leave a Reply