Kada govorimo o gubitku, najčešće se misli na smrt bliske osobe, ali je važno napomenuti da se on može odnositi i na iskustvo odsustva nečega ili nekoga važnog – osobe, kućnog ljubimca, uloge, životne prilike, dela sebe.
Gubitak menja život, ali i način na koji ga doživljavamo.
Tugovanje, odnosno žalovanje, predstavlja složen, dubok i bolan proces koji se javlja nakon gubitka. Izražava se emocionalno, fizički, kognitivno, društveno i kroz ponašanje.
Prirodne reakcije na gubitak:
Fizičke: stezanje u grudima, osećaj praznine u stomaku, lupanje srca, malaksalost, poremećaj spavanja i apetita.
Emocionalne: tuga, bes, krivica, usamljenost, osećaj napuštenosti.
Kognitivne: zbunjenost, nemogućnost koncentracije, preokupacija mislima o izgubljenom.
Ponašajne: povlačenje iz društva, plakanje, smanjena aktivnost.
Tugovanje je prirodna reakcija – i telo i um reaguju na gubitak.
Iz sistemskog (porodičnog) ugla
Gubitak utiče na čitav porodični sistem. Distres se manifestuje kroz promene u ulogama, pravilima, interakcijama.
Adaptacija: aktivno suočavanje i mobilisanje snaga kako bi porodica održala svoju funkcionalnost.
Transgeneracijski uticaji: načini na koje je porodica ranije obrađivala gubitke oblikuje sadašnje žalovanje.
Prema Bolbiju (Bowlby, 1980) žalovanje se može podeliti na četiri faze:
- Faza šoka i utrnulosti – nekoliko sati do nedelju dana
- Faza čežnje i traganja za izgubljenom osobom – mesecima, godinama
- Faza dezorganizacije i očaja – dolazi do postepenog prihvatanja gubitka
- Faza reorganizacije i oporavka – svest o nastavku života i promena načina funkcionisanja
Zdravo tugovanje vs komplikacije
Tugovanje je proces prilagođavanja na realnost gubitka. Zdravo tugovanje omogućava reorganizaciju života, emocionalnu transformaciju i očuvanje veza sa izgubljenim.
Komplikovano tugovanje podrazumeva: zakočenost, izbegavanje, osećaj da je život stao, hroničnu tugu.
Tugovanje je jedinstveno i ne postoji pravilo koliko dugo traje – važno je da se proces odvija, a ne da se preskoči.
Vilijam Vorden ističe da postoje četiri glavna zadatka kada je u pitanju tugovanje:
- Prihvatiti realnost gubitka
- Odbolovati/otplakati
- Prilagoditi se životu bez onog ko je izgubljen
- Zadržati vezu sa izgubljenim kroz sećanja i rituale, a istovremeno nastaviti život
Na početku imamo osećaj da tugovanje zauzima sav prostor u nama i da nema prostora ni za šta drugo. Međutim, posle nekog vremena ljudi prepoznaju da mogu da rade i da osećaju i neke druge stvari. Sada postoji malo prostora da se zabavite i ponovo osetite srećno. Posle još nekog vremena, ljudi otkrivaju da imaju još više prostora za druga osećanja i za druge aktivnosti. Lopta (tuge) se nije smanjila, iste je veličine, ali se prostor oko nje povećao. (Growing Around Grief)
Tugovanje ne postaje manje nego mi rastemo oko njega.
Šta pomaže tugovanju?
- siguran prostor za izražavanje osećanja i misli
- normalizacija i validacija emocija
- ritualizacija gubitka (pogreb, simbolični rituali)
- podrška porodice, prijatelja, psihoterapeuta
- prihvatanje različitog tempa načina tugovanja članova porodice
Mina Trbović
Psiholog, supervizirani sistemski porodični psihoterapeut
Leave a Reply