Većina ljudi u nekom trenutku tokom svog života susretne se sa povišenom anksioznošću. Anksioznost je stanje strepnje i iščekivanja najčešće negativnih ishoda i najkatastrofalnijih scenarija koje osoba može da zamisli, a u vezi sa stvarnim ili zamišljenim događajima, koji se ili ne obistine uopšte, ili se obistine samo delimično. Ovo stanje je, dakle, nešto što je normalno kada se javlja povremeno, situaciono. Međutim, anksioznost ima tendenciju da se usložnjava u pravcu nekog od anksioznih poremećaja ukoliko osoba ne osvešćuje njenu iracionalnu srž, te ukoliko ona postane blokirajuća i počne značajno da remeti svakodnevno funkcionisanje. O poremećaju, dakle, govorimo onda kada anksioznost postane veoma učestala (hronična), intenzivna i počne negativno da se odražava na kvalitet svakodnevnog života.
Anksioznost prepoznajemo na osnovu njenih simptoma. Oni mogu varirati od blagih i neprimetnih do veoma jakih i neprijatnih. Možemo razlikovati one koji se javljaju na fizičkom nivou (ubrzan rad srca, hiperventilacija, pojačano znojenje, mišična napetost, nesanica, vrtoglavica…), ponašajnom (izbegavanje određenih situacija, kompulzivne radnje), kao i simptome koji se odražavaju na mentalne funkcije.
U daljem tekstu detaljnije ćemo objasniti mentalne simptome koji se najčešće sreću kod anksioznosti.
Preterano razmišljanje (preterana briga)
Preterano razmišljanje je misaoni proces često obojen ,,šta ako’’ predikcijama koje održavaju začarani krug iracionalnih strahova, tj. anksioznosti i može se javiti u različitim kontekstima (preterana briga za svoje ili zdravlje bliskih osoba, preterano razmišljanje o sopstvenim ili tuđim postupcima, o tuđem mišljenju, o potencijanim posledicama nekog ponašanja, i sl.).
Karakteristično je da se javlja kod osoba koje imaju izraženu crtu perfekcionizma (koji veoma lako postaje nezdrav), iz kog može proizilaziti potreba da drže sve pod kontrolom, odnosno da teže ka tome da sprečavaju da se dešavaju neplanirane stvari. To znači da je kod njih prisutno i pogrešno uverenje da što više razmišljaju i brinu bolje će se pripremiti za potencijalne rizike i opasnosti. Međutim, to nije slučaj jer je prvenstveno nemoguće predvideti budućnost i sve okolnosti, a, s druge strane, preterana briga vremenom može postati veoma ometajuća, iscrpljujuća i za osobu, ali i za njeno okruženje. Takođe, postaje i demotivišuća pa jedino što osoba radi jeste da brine, razmišlja i premišlja i ne preduzima nikakve akcije. U vezi sa tim često bude izražena i teškoća pri donošenju odluka, čak i onih malih, svakodnevnih, jer se osoba plaši da će napraviti pogrešan izbor i da nije dovoljno dobro razmislila pa nije retkost da odlučivanje prepusti drugima.
Sve navedeno preterano razmišljanje i brigu razlikuje od zdrave zabrinutosti koja je srazmerna realnoj situaciji i ima svrhu da motiviše osobu da preduzima korake ka funkcionalnim rešenjima.
Opsesivne misli
Opsesivne misli se često javljaju u sklopu anksioznih poremećaja. Mogu se prepoznati u različitim oblicima i veoma su uznemiravajuće za osobu koja ih ima jer se ,,lepe’’ baš za ono što osoba visoko vrednuje. Ono što ih čini tako strašnim i neprijatnim jeste, s jedne strane, sadržaj koji izaziva stid, gađenje i osoba ne može da ga poveže sa samom sobom (zato što i nisu deo realnosti), dok, s druge strane, ima doživljaj da su one sigurno važne i nešto poručuju čim su prisutne (što je pogrešno tumačenje). Jedino što opsesivne misli poručuju jeste to da se osoba kod koje su prisutne suočava sa povišenom anksioznošću.
Dokle god postoji borba sa opsesivnim mislima, u vidu težnje da se one oteraju i/ili kontrolišu, one će istrajavati jer ta borba govori jedino to da im pridajete pažnju i značaj, da im verujete i poistovećujete se sa njima, te da ih se plašite. To je njihova hrana. Kada naučite da ih posmatrate samo kao mentalni simptom, neistinu i fikciju, one će početi da gube na intenzitetu i izaći ćete iz začaranog kruga anksioznost-opsesivna misao.
Derealizacija i depersonalizacija
Ovi pojmovi opisuju stanje kada osoba ima osećaj da je sve oko nje nestvarno, čudno, kao da se nalazi u nekom filmu (derealizacija) ili osećaj da se ona nalazi van svog tela, kao da lebdi i iz te perspektive posmatra dešavanja oko sebe ili kao da ne prepoznaje sebe samu (depersonalizacija).
Derealizacija i depersonalizacija mogu trajati od nekoliko sekundi do nekoliko nedelja. Doživljaj može biti veoma neprijatan, a dodatna neprijatnost nastaje ako ga se osoba uplaši, pogrešno protumači i pripiše ludilu (,,Ovo sigurno znači da ludim!’’). Međutim, čim je osoba svesna ove pojave, i plaši je se, govorimo o anksioznosti.
Zašto se ovi simptomi javljaju u okviru anksioznosti? Prva mogućnost jeste fokus pažnje – ako je fokus unutrašnji (osoba previše osluškuje svoje misli, telesne osećaje, analizira ih) smanjen je kapacitet pažnje za obradu spoljašnjih informacija te se javlja osećaj kao da osoba nije prisutna tu gde jeste, da je sve čudno, ne čuje sagovornika, ne registruje događanja. Druga mogućnost je da se kod osobe aktivira mehanizam odbrane koji se zove cepanje (splitting), a koji ima funkciju da osobu štiti od emocionalne preplavljenosti tako što se ona ,,izmesti’’ iz svog tela dok nalet negativnih emocija ne prođe (na primer, tokom paničnog napada).
Slaba koncentracija
Nemogućnost uspostavljanja fokusa pažnje i koncentrisanja na ono što osoba radi takođe može nastupiti kao manifestacija povišene anksioznosti. Kada je osoba u ,,bori se ili beži’’ programu, to znači da je njena amigdala (deo mozga zadužen za preživljavanje i uopšteno emocije) veoma aktivna, a to otežava aktiviranje viših kognitivnih procesa, kao što je, recimo, učenje. Stoga, kako se anksioznost ne bi dodatno pojačavala usled nezadovoljstva jer se ne postiže planirano, te da bi se sebi dala šansa da se fokus pažnje usmeri ka spoljašnjoj aktivnosti, potrebno je da se anksioznost svede u granice normale (tehnikama relaksacije, osvešćivanjem i modifikovanjem blokirajućih misli, i sličnim metodama).
Oslabljena koncentracija može, takođe, biti posledica i opšte mentalne iscrpljenosti usled hroničnog stresa, umora, nesanice, sindroma sagorevanja.
Važno je da prepoznaš simptome
Anksioznost sama po sebi nije neprijatelj. Ona signalizira da u nama postoji napetost, nesigurnost ili neka potreba koja traži da se zadovolji. Kada naučimo da je prepoznamo i razumemo (umesto da je potiskujemo ili se borimo protiv nje) ona postaje poziv da bolje razumemo sebe.
Prepoznavanje simptoma anksioznosti prvi je korak, a veoma je važno osvestiti i one koji se manifestuju na mentalnom planu jer su podjednako opterećujući kao i oni koji se ispoljavaju kroz telo. Sledeći korak je usvajanje tehnika za umirivanje tela i misli, kao i uključivanje stručne podrške.
msr Anđela Zlatković
KBT savetnik
Leave a Reply