Socijalna anksioznost: tri faze

Socijalna anksioznost podrazumeva intenzivan osećaj straha i neprijatnosti u socijalnim situacijama. On proističe iz očekivanja negativnih ishoda i nepovoljnih procena, kritika pa i odbacivanja koje će osobu dovesti do osramoćivanja pred ,,publikom’’. Socijalna anksioznost ne podrazumeva samo stidljivost ili nelagodu u društvu ili u performativnim situacijama, već, dakle, duboko ukorenjeno uverenje da te situacije predstavljaju pretnju da će osoba biti ,,razotkrivena’’ – drugi će ,,shvatiti’’ da ona nije dovoljno dobra, uspešna, pametna, lepa, usklađena sa očekivanjima, i slično.

Kao i kod drugih oblika anksioznosti, javljaju se izraženi telesni simptomi. Takođe su prisutni i mentalni simptomi u vidu pojačanog samoposmatranja i snažne usmerenosti na sopstvene reakcije, pokrete, reči, greške. Posledično, osobe sa socijalnom anksioznošću razvijaju izbegavajuća ili sigurna ponašanja, koja kratkoročno umiruju nelagodu, ali dugoročno održavaju i komplikuju problem. Na taj način, socijalna anksioznost može značajno narušiti kvalitet života, profesionalno funkcionisanje i bliske odnose, naroćito ukoliko se ne prepozna i ne tretira adekvatno.

Percepcija socijalnih situacija prolazi kroz tri faze koje su specifičnost ovog poremećaja:

• procena predstojeće situacije ili događaja,

• pristupanje situaciji ili događaju i

• procesuiranje nakon izlaganja situaciji ili događaju.

U daljem tekstu pročitajte detaljnije o svakoj.

Prva faza: procena predstojeće situacije ili događaja

Iščekivanje neke socijalne situacije ili događaja može za osobu sa socijalnom anksioznošću biti stresno kao i sama situacija ili događaj. Trajanje ove faze može varirati od nekoliko minuta do čak nekoliko nedelja. Kako se događaj bliži, tako se anksioznost pojačava. Intenzivna anksioznost, u krajnjem, može dovesti do izbegavanja, što osoba vidi kao najsigurniji način da spreči predviđajuće negativne ishode. Posledično, dolazi i do generalizacije izbegavajućih ponašanja i na one situacije koje su jako značajne (na primer, odustajanje od izlaženja na ispite,).

Tokom ove faze aktiviraju se disfunkcionalna uverenja kroz koja osoba zapravo i posmatra predstojeću situaciju. Najčešće su to uverenja o:

• socijalnoj neadekvatnosti (,,Neću se uklopiti u to društvo’’, ,,Biću dosadan’’, ,,Nisam druželjubiva’’, ,,Ispašću glup’’),
• kritički raspoloženom okruženju (,,Ljudi stalno negativno procenjuju druge i vide samo nečije mane’’),
• samoj anksioznosti (,,Ako neko vidi da sam anksiozan/ da crvenim/ da se znojim/ da mi se tresu ruke, pitaće se šta nije u redu sa mnom’’) ,
• previsoko postavljenim standardima (,,Ljudi uvek moraju o meni da misle da sam interesantna/ inteligentna/ atraktivna’’).

Na ovaj način, pažnja postaje sužena, odnosno usmerena na očekivanje isključivo negativnih ishoda za koje osoba misli da će biti neizdrživi. Tokom ove faze je značajan i proces ruminacije – podsećanja na prethodne socijalne događaje u kojima je anksioznost bila ,,nepodnošljiva’’ – koji dodatno intenzivira zabrinutost.

Druga faza: pristupanje socijalnoj situaciji ili događaju

Kada osoba sa socijalnom anksioznošću ipak odluči da ne izbegne socijalnu situaciju (što je pohvalno), anksioznost u nekim trenucima može dostići i najviši nivo te rezultirati i paničnim napadima. Kada se aktiviraju bazična disfunkcionalna uverenja, pažnja se usmerava na:

• procenu moguće opasnosti,

• preplavljujuće simptome anksioznosti,

• spontana inhibitorna ponašanja (izbegavanje gledanja sagovornika u oči, brz govor kako bi se razgovor što pre okončao),

• usvojena ,,sigurna’’ ponašanja (oblačenje više slojeva odeće kako bi se sprečilo vidljivo znojenje),
• svoje emocionalno stanje i negativnu samoprocenu (,,sigurno svi pimećuju koliko jako mi kuca srce, pomera mi se majica’’).

Treća faza: Procesuiranje nakon izlaganja socijalnoj situaciji ili događaju

Tokom ove faze pristupa se detaljnoj analizi sebe i odnosa drugih prema sebi, nakon pristupanja socijalnoj situaciji ili događaju. To je zapravo i ključna tačka za održavanje socijalne anksioznosti. Zaključci su uvek negativni i na ličnu štetu, iako nema realnih dokaza da to zaista jeste tako. Takođe i ovde se aktivira proces ruminacije koji održava negativno uverenje o sebi i slici o sebi kod drugih. Što više vremena osoba posveti razmišljanju o prethodnom događaju, ishod je sve nepovoljniji jer se fokus pažnje sve više usmerava ka znacima koji se procenjuju kao neodobravanje i neprihvatanje od strane drugih, kao ,,blamiranje’’. To vodi ka usvajanju uverenja ,,Bolje da sam ostao kući sam i depresivan, ali smiren’’ – odnosno ka percepciji koja u budućnosti dovodi do izbegavanja sličnih socijalnih situacija.

Samoispunjujuće proročanstvo

U psihologiji postoji pojam samoispunjujuće proročanstvo, koji se odnosi na to da očekivanje negativnog ishoda u socijalnoj situaciji direktno utiče na ponašanje osobe, čime se povećava verovatnoća da se neki negativni ishod i dogodi. Osoba unapred veruje da će biti osramoćena ili doživljena kao neadekvatna, zbog čega u socijalnu inerakciju ulazi sa pojačanom napetošću i stalnim samonadzorom. Pažnja se, dakle, usmerava isključivo ka samom sebi. Pozitivne, ohrabrujuće ili neutralne verbalne i/ili neverbalne poruke koje dolaze od strane sagovornika se ignorišu, minimiziraju ili, pak, tumače kao dvosmislene. To za posledicu ima da socijalno anksiozne osobe često i odaju utisak rigidnosti, dekoncentrisanosti i nezainteresovanosti. Na taj način, početno uvrenje biva ,,dokazano’’ iako je, zapravo, bilo jedan od ključnih faktora koji su oblikovali tok same interakcije.

Na primer, osoba koja ima izraženu socijalnu anksioznost, odlazi na poslovni sastanak sa uverenjem da će ,,sigurno reći nešto pogrešno i ostaviti loš utisak’’. Zbog tog uverenja, suzdržava se da iznese svoje mišljenje, govori tiho, izbegava kontakt očima, daje kratke odgovore. Sagovornici to mogu protumačiti kao manjak interesovanja i uključivati je u razgovor u manjoj meri. Nakon sastanka, osoba zaključuje da je bila ignorisana jer ,,nije dovoljno dobra’’, čime stiče utisak da je prvobitno uverenje potvrđeno, iako je njeno ponašanje vođeno strahovima imalo ključnu ulogu u razvoju situacije.

Kognitivno-bihejvioralna terapija i socijalna anksioznost

Postoje individualne razlike u trajanju i značaju ovih faza. Iako se socijalna anksioznost može dosta odraziti na funkcionisanje osobe, dobra vest je da postoje jasno definisani, naučno utemeljeni psihoterapijski pristupi koji omogućavaju uspešno razumevanje i tretman. Dobri rezultati se, dokazano, postižu kroz kognitivno-bihejvioralnu terapiju.

Primarni cilj kognitivno-bihejvioralne terapije socijalne anksioznosti jeste redukovanje nivoa anksioznosti, kao i osećanja stida i sramote u socijalnim situacijama. Uopšteno govoreći, to se postiže zamenom disfunkcionalnih uverenja za alternativna, odnosno funkcionalna, kroz ovladavanje određenim tehnikama. Takođe je neophodno izaganje neprijatnim situacijama kroz koje se ponavljanjem ustaljuju novi obrasci, a nervni sistem dobija poruku: ovo ipak nije opasno.

msr Anđela Zlatković

KBT savetnik