▪ Toksično radno okruženje i mentalno zdravlje

Često se normalizuje i podrazumeva to da je posao uzrok lošeg raspološenja, stresa, iscrpljenosti i nervoze kod ljudi.Smatra se prihvatljivim da se nema vremena za sebe zbog posla. Međutim, to je pogrešno. Posao je mesto na kom se provodi značajan deo dana, te bi trebalo normalizovati da nam on bude zona komfora i sigurnosti.

Na šta se odnosi pojam toksično radno okruženje?

Toksično radno okruženje se ne odnosi samo na „lošu atmosferu“, već na ponašanja (uglavnom nadređenih) koja sistematski narušavaju dostojanstvo, sigurnost i psihičko i fizičko zdravlje zaposlenih.

U ovakvim uslovima telo i um stalno funkcionišu pod stresom, pritiskom, u strahu i neizvesnosti.

Toksično radno okruženje nije uvek lako prepoznati, jer se često normalizuje kroz poruke „ma tako je svuda“, „makar imaš posao“ i sl.

Šta sve uključuje toksično radno okruženje?

Kako bismo umeli da prepoznamo da je okruženje u kom radimo nepovoljno, neophodno je da znamo i da ga prepoznamo. Kada se osećamo loše, često se dešava da preispitujemo sebe, da li možda preterujemo, da li previše očekujemo i sl. Indikacije da je, zapravo, okruženje u kom radimo toksično su sledeće:

Ponižavanje i omalovažavanje: vređanje, vikanje, podsmeh, ignorisanje, isključivanje;
Ucene, manipulacije i pretnje: uslovljavanje u svrhu zadržavanja posla ili napredovanja;
Demonstracija moći: vođenje zasnovano na strahu;
Seksualno uznemiravanje: neprimereni komentari, dodiri, aluzije ili pritisci;
Favorizovanje i nepravda: privilegije za pojedince, dok su drugi stalno zapostavljeni;
Preopterećenost i nerealni zahtevi: previše posla, kratki rokovi;
Nejasne uloge i očekivanja: svaka greška koristi se za kritiku;
Nepoštovanje granica i prava zaposlenih: pozivi i zadaci van radnog vremena, uskraćivanje odmora, zahtev da se privatni život podredi poslu.

Hronični stres i burnout

Kada smo stalno izloženi pritisku, nepravednom tretmanu ili osećaju nesigurnosti, naš organizam funkcioniše u stresnom režimu. To znači da telo stalno luči hormone stresa (kortizol, adrenalin), a nema vremena da se oporavi.

Dugoročno, to vodi u stanje burnout-a (sagorevanja). Javljaju se:

Fizička iscrpljenost: osećaj da ni odmor ne puni baterije.
Emocionalna praznina: gubitak entuzijazma, motivacije i radosti u poslu.
Kognitivni padovi: zaboravnost, problemi sa koncentracijom, teško donošenje odluka.
Fizičke posledice: glavobolje, nesanica, pad imuniteta, češće bolesti, hormonski disbalans.

Burnout se ne javlja tek tako već kao rezultat dugotrajne izloženosti toksičnom radnom okruženju.

Anksioznost i osećaj nesigurnosti

Toksično radno okruženje stvara stalnu napetost i uverenje da „nikada nisi dovoljno dobar/a“. Zaposleni žive u stanju stalnog opreza, jer ne znaju kada će biti kritikovani ili kažnjeni. To vodi do:

Stalne brige i napetosti, osećaja „hodanja po jajima“;
Straha od greške: svaki zadatak doživljava se kao test vrednosti;
Pretpostavljanja najgoreg ishoda: razvija se anticipatorna anksioznost („sigurno će mi nešto zameriti“, „dobiću otkaz“);
Fizičkih simptoma kao što su: ubrzan rad srca, stezanje u grudima, napetost u mišićima, problemi sa varenjem.

Ovakvo stanje troši ogromnu količinu mentalne i fizičke energije, iscrpljuje i um i telo, i dugoročno vodi u razvoj anksioznih poremećaja.

Depresivnost i gubitak motivacije

Kada trud stalno prolazi nezapaženo ili biva kritikovan, zaposleni počinju da gube veru da njihovo zalaganje ima smisla. Toksično okruženje može da dovede do:

Osećaja bezvrednosti: „šta god da uradim, nije dovoljno“;
Gubitka unutrašnje motivacije: posao više ne donosi ni zadovoljstvo ni osećaj svrhe;
Povlačenja i pasivnosti: ljudi rade samo ono najosnovnije, bez inicijative; Gubitka interesovanja i u privatnom životu: aktivnosti koje su nekada prijale sada deluju naporno i besmisleno;
Razvoja depresivnog raspoloženja: javljaju se potištenost, bezvoljnost, gubitak energije, ponekad i suicidalne misli.

Sve ovo nije pokazatelj nečije „lenjosti“, već posledica iscrpljivanja u sredini koja ne pruža podršku ni validaciju.

Identitet i samopouzdanje

Naše zanimanje je važan deo našeg identiteta i daje nam osećaj kompetentnosti i pripadnosti. U toksičnom radnom okruženju ovaj osećaj se postepeno urušava.

Negativne poruke se internalizuju: ako stalno slušamo kritike, postoji šansa da ćemo početi da preispitujemo svoje sposobnosti;
Samopouzdanje slabi: umesto da vidimo sopstvene kvalitete, fokusiramo se na nedostatke;
Prisutno je stalno poređenje sa drugima: favorizovanje i nepravda dodatno hrane osećaj manje vrednosti;
Preispitivanje profesionalnog identiteta: osoba počinje da se pita da li je izabrala pogrešnu profesiju, iako problem nije u njoj, već u sistemu;
Generalizacija nesigurnosti: sumnja u sposobnosti preliva se i na druge oblasti života;
Preispitivanje profesionalnog identiteta može da traje dugo nakon što osoba napusti toksično radno mesto.

Uticaj van posla

Negativna atmosfera sa posla se uglavnom prenosi i na privatni život, utičući na odnose i svakodnevno funkcionisanje:

Zdravlje: javljaju se nesanica, glavobolje, hronični umor, problemi sa probavom, hormonima, krvnim pritiskom;
Porodični odnosi: usled razdražljivosti, nervoze, besa i frustracije trpi kvalitet vremena koje se provodi sa partnerom, decom, porodicom. Dolazi do češćih svađa, emotivne distance ili osećaja da osoba „nije prisutna“ jer je previše iscrpljen poslom.
Društveni život: gubi se interesovanje za druženja;
Slobodno vreme: osoba nema energije za svoja interesovanja, hobije, brigu o sebi.

Na ovaj način, posao postaje ne samo izvor nezadovoljstva, već i faktor koji narušava celokupni kvalitet života.

Primeri iz prakse

Ana (28): svaki put kada zatraži slobodan dan, šef joj preti da će to „uticati na njen ugovor“ i da „ako ona neće da radi ima ko hoće”. Nakon više meseci ucena razvija nesanicu, panične napade, probleme sa štitnom žlezdom.

Dušan (31): kolege ga ignorišu na sastancima, a njegove ideje se pripisuju drugima. Vremenom gubi veru u sopstvenu stručnost i povlači se iz društvenog života.

Ivona (33): redovno dobija poruke od nadređenog van radnog vremena, uz aluzije koje prelaze granicu profesionalnog. Počinje da oseća gađenje i mučninu pri samoj pomisli na odlazak na posao.

Nikola (25): radi pod stalnim pritiskom nerealnih rokova. Nakon godinu dana stalne napetosti doživljava burnout: hronični umor, gubitak motivacije i osećaj praznine.

Šta preduzeti?

Da zaključimo, atmosfera u kojoj se radi u mnogome se može odraziti na mentalno zdravlje i svakodnevno funkcionisanje osobe. Hronični stres, stalna iscrpljenost, žrtvovanje slobodnog vremena zarad posla ne treba da se podrazumevaju. Da bi osoba bila produktivna, da bi pokazala svoje potencijale, i da na posao ne bi odlazila sa grčem u stomaku, povoljni uslovi rada su neophodni i ne bi trebalo da se posmatraju kao luksuz. Psihoterapija Vam može pomoći u prepoznavanju toksičnih obrazaca, u ohrabrenju da se zauzmete za sebe i biti podrška na putu promene.

Mr Anđela Zlatković

KBT savetnik