Uverenja koja stoje iza partnerskog OKP-a

Šta je partnerski opsesivno-kompulzivni poremećaj?

Partnerski opsesivno-kompulzivni poremećaj (partnerski OKP) je podvrsta OKP-a gde su opsesivne misli najizraženije u domenu partnerske veze. Osoba ima neprijatne opsesivne misli u vezi sa partnerskim odnosom, koje je uznemirvaju, stalno se preispituje i to utiče na kvalitet svakodnevnog funkcionisanja, kako same osobe, tako i veze. Okidač za njih nije veza sama po sebi, već tendencija da se intruzivne misli na određenu temu (u ovom slučaju partnerstva) prekomerno preispituju jer izazivaju intenzivnu neprijatnost. Postoje, dakle, realni dokazi da je odnos stabilan, harmoničan i da je ljubav iskrena i obostrana, a misli se javljaju kao deo iracionalnih strahova. Za osobu sa partnerskim OKP-om veza je segment života koji veoma visoko vrednuje, a pomisao da se ona završi je izazivač veoma visokog nivoa stresa. Detaljno o ovoj temi pročitaj ovde.

Kao i kod drugih oblika OKP-a, karakteristično je postojanje disfunkcionalnog perfekcionizma kao crte ličnosti – osoba je u stalnoj težnji za postizanjem izvesnosti, sigurnosti i savršenstva. Misaoni proces se odvija u pravcu ’’sve ili ništa’’. Na osnovu svojih perfekcionističkih stavova, osoba formira i određena pravila i zakonitosti o partnerskom odnosu. Sve što je u suprotnosti sa tim, smatra se neprihvatljivim i dovodi do povišene anksioznosti.

Opsesivne misli najčešće i samoj osobi koja ih ima deluju besmisleno kada nije preplavljena njima i anksioznošću. Kada uđe u određeni, uznemiravajući misaoni tok, svaki detalj veze podleže preispitivanju i katastrofizaciji. Okidač za razvoj i održavanje opsesivnih misli su, dakle, situacije i mentalni impulsi koji aktiviraju disfunkcionalna uverenja koje je osoba formirala kroz svoje odrastanje i iskustvo. U ovom slučaju, to su najčešće idealistička uverenja o tome kako partnerski odnos treba da izgleda i funkcioniše, a sve suprotno tome se smatra potencijalnom pretnjom za odnos.

Koja uverenja ima osoba sa partnerskim OKP-om?

Uverenja kroz koja osobe sa partnerskim OKP-om najčešće posmatraju realnost mogu se naći u nekim od sledećih oblika:

• ,,Ako vremenom nivo strasti opada i veza postaje monotona, to definitivno znači da nešto sa nama nije u redu’’. Osoba odbija da prihvati očekivani tok i razvoj veze, kao i fluidnost osećanja. Stalno upoređuje početak veze, kada je sve delovalo idealno, sa sadašnjošću u kojoj svog partnera poznaje mnogo bolje – sa svim njegovim manama, zanemarujući prednosti trenutne faze odnosa i nivoa bliskosti.
• ,,Ako je ova veza adekvatna, druge ljude ne treba da opažamo kao lepe i zgodne’’.  Atraktivnost se povezuje isključivo sa seksualnom privlačnošću, i bilo kakav pozitivan komentar o nekoj osobi izaziva aktiviranje opsesivnih misli, doživljaj pretnje i erupciju straha. To naravno ne znači da treba imati razumevanja za komentare koji su objektivno neprihvatljivi, ugrožavajući i imaju cilj da izazovu povređenost i ljubomoru.
• ,,Ako je on/a pravi/a, ne treba da vidim njegove/njene mane”. Svako od nas ima mane, i niko od nas nije idealno biće. Čvrst odnos podrazumeva upravo to – da budemo svesni partnerovih mana i da ih prihvatamo kao deo njegove/njene ličnosti. Sasvim je u redu da nas neke od njih i frustriraju, i to ne znači automatski da ne volimo partnera.
• ,,Ako se u svakom trenutku ne osećam srećno i zadovoljno, on/a verovatno nije pravi/a.’’ Veza se posmatra idealizovano, kao deo života koji u svakom trenutku treba da izaziva pozitivne emocije. Neraspoloženje se automatski pripisuje neadekvatnosti partnerskog odnosa, dok se bilo kakav uticaj drugih segmenata života na funkcionisanje zanemaruje (,,Iako sam pod stresom zbog ispitnog roka, valjda treba da budem srećan/na jer imam nju/njega???’’).
• ,,Sigurno svi oko nas imaju ispunjenije i kvalitetnije veze.’’ Osoba je sklona tome da zaključke o vezi u kojoj je donosi na osnovu poređenja sa vezama svojih prijatelja, sa brakom svojih roditelja, sa vezama osoba koje joj nisu bliske, a ima površan uvid u njihov život na osnovu društvenih mreža.
• ,,Ako mi ne nedostaje kad se ne vidimo nekoliko dana, to sigurno znači da ga/je ne volim dovoljno.’’ Osoba smatra da je neprihvatljivo da, kako ona sama tako i partner, imaju potrebu za ličnim prostorom, slobodom, aktivnostima koje obavljaju individualno i u kojima čak mogu i da uživaju. Na ovaj način, teži se ka simbiotskom odnosu. Simbioza u partnerstvu nije poželjna jer vodi ka gubitku autonomije i individualnosti, što su osnovne psihološke potrebe svake osobe.
• ,,Ako mi ne odgovori odmah na poruku, to sigurno znači da i on/a smatra da naša veza nema budućnost.’’ Opsesivne misli nameću tendenciju da se postupci partnera proučavaju kroz ,,čitanje misli’’ i ,,ako-onda” zaključke. Donose se zaključci koji su uvek negativni, a uzimaju se kao dokaz da su opsesivne misli zapravo tačne. Takođe, smatra se da svaki postupak ima određenu pozadinu koja proističe iz neadekvatnosti odnosa pa osoba stalno ,,čita između redova” i sve opsesivno preispituje.

Začarani krug partnerskog OKP-a

Kada se javi određena intruzivna misao (na primer ,,Šta ako ova veza nema budućnost?’’), ona je tada samo to – misao, mentalni događaj. Međutim, ako joj se budemo vraćali iznova i iznova, analizirali je i razlagali do najsitnijih detalja kroz prizmu disfunkcionalnih uverenja, ona će postati opsesivna, a takav način razmišljanja postaće navika.

Opsesivna misao, dalje, vodiće u povišenu anksioznost i sve propratne senzacije. Kako bi se preplavljujuća anksioznost eliminisala, automatski će se pribegavati kompulzijama (na primer, razuveravanju – svakodnevnom traženju dokaza od partnera da on smatra da veza ipak ima budućnost) čiji efekat je samo trenutni. Dugoročno gledano, uz pomoć njih, opsesivne misli će postajati sve intenzivnije i brojnije. Ovde saznaj koje se još kompulzije često javljaju u okviru partnerskog OKP-a.

Takođe, opsesivne misli mogu početi i da menjaju oblik. Često se dešava da se posledično javi i homoseksualni OKP – ,,Ako preispitujem svoju ljubav prema njoj/njemu, da li to možda znači da sam homoseksualno orijentisan/a?’’.

Zašto osoba primenjuje neadekvatne obrasce za prevazilaženje anksioznosti?

Zato što je to jedini način na koji zna da reaguje, automatizovao se, a ,,nagrađen” je time što osećaj olakšanja nastupa odmah (ne sagledavaju se dugoročne posledice). Šta je onda adekvatno preduzeti?

Kao prvo, neophodno je razumeti mehanizam intruzivnih misli, i na koji način jedna intruzivna misao postaje opsesivna. Zatim je potrebno usvojiti novi obrazac, odnosno modifikovati način razmišljanja i prethodno navedena uverenja. U krajnjem, potrebno je naučiti ne plašiti se svoje anksioznosti i ne pribegavati kompulzijama u cilju njenog prevazilaženja.

Da bi se usvojio adekvatan način reagovanja (a to je puštanje misli da dolaze i prolaze bez udubljivanja u njih) potrebno je vreme, doslednost i svakodnevna vežba. Za brži i uspešniji proces, preporučljivo je uključivanje stručnog lica, uz čiju pomoć se, između ostalog, dolazi i do uvida u to kpkako su se i zašto formirala određena disfunkcionalna uverenja.

msr Anđela Zlatković

KBT savetnik