Strah od ludila i gubitka kontrole

Da li je usled anksioznosti ili panike moguće poludeti ili izgubiti kontrolu nad sobom pitanje je koje postavljaju mnogi koji se susreću sa anksioznim poremećajima. Anksioznost se temelji na različitim iracionalnim strahovima i individualno je šta će kod koga biti dominantan iracionalni strah, ali za mnoge koji prolaze kroz anksiozne poremećaje zajednička je neka pogrešna interpretacija same anksioznosti, panike i simptoma koji ih prate. Najčešće pogrešne interpretacije su: 1) onesvestiću se; 2) umreću; 3) ugušiću se; 4) poludeću, izgubiću kontrolu nad sobom.

Ovde saznaj više o tome da li se u trenucima povišene anksioznosti i panike možeš onesvestiti, a ovde o tome da li je moguće umreti.

Kako nastaje strah od ludila ili gubitka kontrole?

Ovo pogrešno tumačenje javlja se kao manifestacija pogrešnog uverenja osobe da anksiozni poremećaji mogu da ,,prerastu’’ u neki ozbiljniji mentalni poremećaj. Osoba veruje da njena anksioznost može da se zakomplikuju do te mere da se razvije neka psihoza, to jest neki oblik šizofrenije (koje se kolokvijalno nazivaju ludilom) ili da anksioznost može da dovede do nervnog sloma usled kog bi osoba izgubila kontrolu nad svojom svešću i ponašanjem pa bi usled toga na neki način naudila sebi ili drugima.

Takođe, kod osobe je prisutna i netolerancija na neprijatne emocije i senzacije, odnosno uverenje da je svaka neprijatnost nedopustiva, ne sme da se javlja, a ako se javi da je sigurno opasna, ugrožavajuća i vodi ka negativnim ishodima, što je iracionalno.

Dakle, prvo se javljaju određeni neprijatni telesni i mentalni simptomi anksioznosti, a zatim ih osoba pogrešno protumači (u ovom slučaju kao ludilo ili gubitak kontrole nad sobom). Tako se anksioznost dodatno pojača (kao i svi njeni simptomi) pa može doći i do paničnog napada. Ova tumačenja se najčešće javljaju kada su kod osobe pored telesnih simptoma (kao što su ubrzan rad srca, ubrzano disanje, motorički nemir i slično) prisutni i mentalni simptomi (kao što su derealizacija, depersonalizacija, preterano razmišljanje, neželjene opsesivne misli, nesanica).

Šta je najgore što može da se desi u trenucima povišene anksioznosti?

Svi ovi simptomi nastaju kao posledica biohemijskih procesa koji se u telu prirodno aktiviraju kada se nečeg uplašimo, bez obzira na to da li je u pitanju stvarna ili iracionalna opasnost. To znači da su svi simptomi posledica naše obrade neke informacije, situacije, senzacije ili nekih misli kao potencijalno ugrožavajućih za naš život, za naše fizičko ili mentalno zdravlje ili za neke naše vrednosti. Simptomi su, dakle, manifestacija emocije koju ta obrada prati, a ne poremećaja iz kategorije psihoza.

Najgore što može da se desi u tim trenucima jeste da emocija, to jest anksioznost, dostigne nivo paničnog napada. Napad panike jeste veoma neprijatno iskustvo, ali je bezopasan i prolazi najčešće kroz nekoliko minuta, što, takođe, naše telo reguliše svojim prirodnim biološkim mehanizmima. Telo ne može trajno da bude u stanju visoke pobuđenosti (panike), već ima svoje mehanizme uz pomoć kojih se vraća u ravnotežu.

Psihoze vs. anksiozni poremećaji

Psihoze (ili, dakle, ono što se kolokvijalno naziva ludilom i gubitkom razuma) podrazumevaju gubitak kontakta sa realnošću. Usled otuđenja od realnosti javljaju se: halucinacije, sumanute ideje, izmenjena percepcija, ,,magijsko’’ razmišljanje, dezorganizovane misli i govor, i slično. Doživljaj realnosti je izobličen. Osobe koje prolaze kroz psihotična stanja nemaju uvid da sa njihovim mentalnim zdravljem nešto nije u redu. Ne doživljavaju, recimo, to što misle da ih neko prati ili to što čuju glasove koje drugi ne čuju kao problem svog mentalnog zdravlja već kao deo svoje realnosti. Tu svoju realnost ne preispituju i nemaju uvid da je to deo bilo kakvog poremećaja.

Kod psihoza su prisutne i promene na nivou moždanih funkcija i formacija. Kod više od 80% osoba sa nekim od psihotičnih poremećaja, prve promene su nastupile već u adolescenciji (najčešće između 16. i 21. godine života).

S druge strane, kod osoba sa anksioznim poremećajima svest je očuvana i ne postoje takve vrste promena na nivou mozga. Prisutan je strah: ,,Šta ako poludim? Šta ako izgubim kontrolu nad sobom?’’ ali ni ovaj, ni sličan način razmišljanja, niti bilo koji simptom anksioznosti, ma koliko bio preplavljujući, ne mogu da dovedu do promena u radu mozga usled kojih bi nastala psihoza i izgubio se kontakt sa realnošću. Takođe, osobe sa anksioznim poremećajima imaju kritički odnos prema svojim mislima i strahovima, preispituju ih i svesne su da određeni strahovi nisu deo realnosti.

Stoga, zaključak je da anksioznost i anksiozni poremećaji ne mogu da ,,prerastu’’ u psihotične poremećaje. Strahovi od ludila i gubitka kontrole su samo iracionalni strahovi koji se javljaju u sklopu anksioznosti, i to najčešće u sklopu paničnog poremećaja, opsesivno-kompulzivnog poremećaja i socijalne anksioznosti.

Kognitivno-bihejvioralna terapija (KBT)

Ukoliko kod sebe prepoznajete ove strahove, na njihovom prevazilaženju uspešno možete raditi kroz psihoterapiju. Osim psihoedukacije, koja podrazumeva da naučite i prihvatite navedene činjenice, kroz psihoterapiju se radi i na razvijanju tolerancije na neprijatne emocije i senzacije, na uzrocima same anksioznosti, modifikovanju disfunkcionalnih uverenja koja održavaju anksioznost, na usvajanju tehnika relaksacije, i slično.

msr Anđela Zlatković

KBT savetnik